Položio sam nemački C2 u Goethe Institutu i evo šta mislim…

Jedan jedini put u životu mi se desilo da imam ponudu za posao – posao koji je u vezi s nemačkim jezikom – a da nisam mogao da ga prihvatim ili dobijem uopšte, jer nemam ne samo završen fakultet, nego uopšte nisam imao bilo kakav papir koji potvrđuje da znam i koliko dobro znam nemački.

Pre petnaestak godina sam se raspitivao u Goethe Institutu šta bih tu mogao da polažem, a to je bilo vreme mnogo pre no što su se i oni uklopili u A-B-C sistem sertifikacije vladanja jezikom. Tada su od viših nivoa imali “Gornji centralni nivo” (Zentrale Oberstufenprüfung – ZOP), “Malu diplomu nemačkog jezika” (Kleines Deutsches Sprachdiplom) i “Veliku diplomu nemačkog jezika” (Großes Deutsches Sprachdiplom). U Beogradu je moglo da se polaže sve do Male diplome, a za Veliku se moralo ići u neko najbliže inostranstvo – Bugarsku, Mađarsku ili dalje.

Ako niste pohađali neki kurs kod njih, u to vreme je bilo potrebno da se prilože dokazi gde ste učili nemački, koliko časova ste imali itd. U mom slučaju, to je značilo da moram da priložim svedočanstva iz škole u Nemačkoj, gde se vidi da sam pohađao časove nemačkog (za domaće učenike, ne za strance naravno) i da se onda izvede neka računica na osnovu broja razreda koje sam tamo završio.

Ako me poznajete, znate da sam tu već odustao, jer je to bilo preveliko smaranje. Ne znam gde su ta svedočanstva zaturena u silnim selidbama, a i da pišem školi da mi pošalju neke kopije ili šta već… nije mi taj papir bio toliko potreban.

Sad imam 40 godina, lečim razne komplekse tetoviranjem, studiranjem pod stare dane i raznim drugim aktivnostima, i kad mi fakultet ide već toliko dobro, zašto ne bih napokon imao i papir za nemački?

Raspitam se ja tako, kad ono – više ne mora da se dokazuje kad si i gde učio nemački. Niti je obavezno da se ide kod njih na kurs. Samo se prijaviš i polažeš. Plus – Nemačka je sada u A-B-C sistemu, tako da više ne postoje ona tri viša nivoa, nego je sve stopljeno u jedan, i ono što bih ja se zove “C2 – Velika diploma nemačkog jezika” (C2 – Großes Deutsches Sprachdiplom). Cena: 140 evra.

U redu, platiću, položiću. Ispit se sastoji iz četiri modula (koja mogu da se polažu i odvojeno): Čitanje, Pisanje, Slušanje, Govor. Pisanje me potpuno prestravilo, jer ispit zahteva da se napiše sastav. Rukom. Dobrih dvadeset godina nisam pisao rukom ništa duže od par rečenica, a i u tih par rečenica mi se rukopis bukvalno raspadne, kao da neko baci bombu na slova. Tako da sam par meseci svima koji su želeli (ili nisu želeli, svejedno) da čuju, kukao kako moram da pišem rukom, a ne umem da pišem rukom. Rešio sam da ću par nedelja pre ispita da sedim i vežbam pisanje sastava rukom. Nije se desilo. Inače, sastav se piše na jednu od četiri teme – dve slobodne i dve iz ponuđene literature (dve knjige). Hteo sam da se napravim pametan i pročitam jednu od knjiga (fabula mi je delovala zanimljivo) – iznajmio sam je kod njih u biblioteci fizički, a i u online biblioteci… i nisam je pročitao. U redu, pisaću na slobodnu temu.

Za ostale module sam pogledao probni ispit na njihovom sajtu i jedino čega sam se zapravo uplašio (i bio sam u pravu) je modul Slušanje. Tu sam počeo da nazirem da ispit uopšte nije koncipiran da se proveri koliko dobro poznajete jezik, nego koliko ste dobro spremljeni za tu vrstu ispita, pitanja i njihove „fore“. O tome nešto kasnije.

Došlo vreme da uplatim 16500 RSD za ispit, i tu nailazimo na prvi kamen spoticanja: može da se plati online, nema problema, ali se naplata vrši iz Nemačke, pa samim tim ide s deviznog računa, a ja u tom trenutku na deviznom nemam ništa, jer što bih računao da se plaća ka inostranstvu kad plaćam u RSD, ovde u Srbiji. Ništa, platiću u dinarima. Ali cvrc, ne mogu to preko e-banking da obavim, jer postoji samo jedan jedini način da se plati u dinarima: lično, u Raiffeisen banci. Ne može dakle ono odem u bilo koju banku i uplatim na račun u bilo kojoj banci. Jok, samo i isključivo užvio u Raiffeisen banci. I još u uputstvu piše kako zaposleni tamo znaju sve ša i kako treba. Dakle – crvena zastavica #2: zašto moram da idem lično, zašto ne dobijam nikakav broj računa, niti išta, nego “idi u tu i tu banku, znaju oni tamo sve”?

I odem ja tako u banku, kad ono – tamo nemaju blagajnu. Ne rade s gotovinom. Ali ako imam račun kod njih, može s računa direktno. Super, imam, hajde da odradimo to. Daje mi čovek da popunim papir – i pošto nisam bankarski nepismen, vidim da je to papir za plaćanje u inostranstvo. Ja zbunjen, crvena zastavica #3 – zašto plaćam u inostranstvo i kako plaćam u inostranstvo kad plaćam u dinarima? I pitam radnicu (neka Bosanka) kako SWIFT za domaće plaćanje i krene ona meni, vrlo neljubazno, da objašnjava kako ima SWIFT i za domaća plaćanja i pokazuje mi na njihovo uputstvo kako i šta da se popuni, kao ne popunjavam ja dobro (pritom uputstvo na nemačkom). Kažem ja njoj da me ne pravi budalom, kaže joj kolega kod kojeg sam sedeo da ide tamo kod šefice da nešto završi (da se ne bi dalje svađala sa mnom) i tako, već pod užasnim nabojem, oradimo sve to i odem na posao. No, kad sam stigao tamo, shvatim da sam samo dobio potvrdu da sam isplatio sa dinarskog računa 16500 RSD, i drugi papir na kojem piše nešto o uslovima plaćanja u inostranstvo (sic!), ali bukvalno nigde ne piše kome sam platio, šta, zašto. U prevodu – nemam nikakvu fizičku potvrdu da sam ja Goethe institutu išta platio. Zovem banku, dobijem neki nebulozan odgovor. Tražim da me zove agent kod kojeg sam bio. Zove me i on, daje mi isto tako neku glupost od objašnjenja – u fazonu: ne možete vi da dobijete nikakvu potvrdu od nas dok odeljenje za odobrenje isplate to ne potvrdi ali biće sve to OK, bla bla bla. Aman, čoveče, ja sam vama dao 16500 dinara i nisam dobio nikakvu potvrdu kome, šta, gde, kako, zašto. Pozovem i Goethe institut, broj naveden u mailu za slučaj da imamo pitanja. Krenem da objašnjavam zašto zovem, prekine me čovek, vrlo neljubazno, i pita zašto ja to njemu pričam, on je bibliotekar, meni treba jezičko odeljenje. Kažem ja kako sam pozvao broj naveden u mailu za pitanja u vezi s ispitom. Spoji on mene – ali cvrc, zauzeto, deset minuta čekam na red, ništa. Spustim slušalicu, već spreman da odem tamo i sve ih podavim golim rukama. Nađem na sajtu direktan broj jezičkog odeljenja, opet čekam par minuta, javi se neko napokon, objasnim situaciju s uplatom, kažu ništa ne brinite, leći će to nama. I stvarno, sutradan dobijem potvrdu da su legle pare.

Dakle, već samo plaćanje ispita je da krv propišaš.

Onda sam dobio raspored ispita, i ponovo sam ispizdeo. Prvog dana, ispit traje od 09:30 do 13:45 h. Idućeg dana od 09:00 do 09:30 h. Prvog dana ste dakle zatočeni kod njih preko četiri sata i radite module Pisanje, Čitanje i Slušanje, a idućeg dana se odvija modul Govor. Još uvek pokušavam da nađem logiku u tome zašto ne bi neki od prva tri modula takođe bio narednog dana – verovatno da ne bi gomila ljudi čekala beskonačno da svi prethodni završe, jer se Govor polaže individualno, ali i to se da bolje rešiti.

Bilo kako bilo, vikend pred polaganje u roku za koji sam se prijavio – razbolim se. I to žestoko. Na način koji mi onemogućuje da sedim četiri i više sati na jednom mestu. Uhvati me panika – odlaganje ispita za sledeći rok se naplaćuje, 20 % već plaćene cene. Dakle oko 30 evra. Srećom (iako nije nigde jasno naznačeno), u slučaju bolesti to ne važi, te sam im dostavio sken lekarskog izveštaja i dobio poštedu do sledećeg roka, bez dodatnog plaćanja.

Sledeći problem, koji je svakako doprineo stresu, jeste činjenica da mi je ispit u sledećem roku pao na dan slave – što je manji problem, odnosno na dan jednog kolokvijuma na fakultetu, što je mnogo veći problem. Imao sam sreće da sam ubedio profesora da mi pitanja za kolokvijum (koji se svakako radio online) pošalje pitanja veče ranije, uz obećanje da ista neću slati nikome od drugih studenata, te sam kolokvijum polagao u nedelju uveče između 19:00 i 21:00 h, uz stres da sutradan ujutro treba da polažem C2.

I, konačno je stigao i taj dan, ko me prati, zna da sam okačio i sliku pozivnice na Facebook to jutro, nacrtao sam se ispred Instituta u Knez Mihailovoj u 09:20 h. No, ne lezi vraže, Nemci nisu Nemci, bar ne kad su na Balkanu. Pustili su nas unutra nešto blizu 10:00 h. Ispit po rasporedu počinje u 09:30 h, Nemci nas puštaju unutra oko 10:00. Vrh.

Ispit nadgledaju dve gospođe, jedna vrlo jasno odavde, ne deluje oduševljeno što će provesti sate i sate s nama, druga ne deluje ni kao naša, ni kao Nemica, i ona nam deklamuje kako će da teče ispit i sva je „ljubazna“ i ističe važnost i veličinu polaganja C2 i bla bla bla. E sad, nisam vam rekao – uz pozivnicu na ispit, dobije se i formular, koji popunjen treba poneti na ispit, a u njega se unese adresa na koju želite da vam se pošalje sertifikat. Ako nemate prijavljenu adresu u Srbiji, sertifikat preuzimate u prostorijama Instituta. E sad, ako računamo da Goethe Institut ne izdaje kopiju sertifikata ako ga izgubite, te i sveopšte nepoverenje u našu Poštu, koje i sâm gajim, a i da stanujem veoma blizu Instituta, naravno da sam pitao da li i ljudi koji su ne-stranci (ovo vam sada namerno prevodim bukvalno kako sam rekao na nemačkom „Nichtausländer“, logičnu složenicu koja bi značila suprotno od „stranac“) mogu da podignu sertifikat direktno kod njih. Gospoja zbunjena, ne razume šta znači ne-stranac. Kažem pa lepo, neko ko je državljanin Srbije. „A, pa mislite Srbin? Pa kažite tako!“ (sve ovo na nemačkom naravno) Bilo mi je iskreno mrsko da joj objašnjavam da se može biti državljanin Srbije, a da pritom niste Srbin, ali hajde, ženo, daj mi samo informaciju koju tražim.

Ono što me je u celom tom nastupu – i ceo dan – posebno iritiralo je ta nekakva usiljena ljubaznost, za koju jednostavno vidiš da je lažna, i tipično nemačka snishodljivost i obraćanje „odozgo“, i to od ljudi koji sasvim jasno nisu Nemci. S jedne strane ti se obraćaju kao da si malouman i ne umeš da čitaš, a s druge strane propuste da te vrlo jasno i otvoreno obaveste o svim detaljima ispita i bodovanja, jer – to se podrazumeva i to je deo ispita, da vidimo da li čitate sve kako treba. Objasniću posle detaljno.

Prvi modul bio je Pisanje. Prvi zadatak je da određene rečenice u tekstu prekomponujete na osnovu datih reči koje treba uklopiti u njih, a da se ne promeni značenje, niti oblik reči kakav vam je dat (u smislu: reč koju treba ubaciti data vam je u akuzativu – tako mora i da ostane). To je bilo veoma jednostavno. Sledeći deo bio je pisanje sastava, i ja sam odabrao da pišem E-mail redakciji TV-kanala na kojem sam gledao neki prilog o zdravlju. Pošto sam prethodno veče pisao esejski kolokvijum iz predmeta Svetska politika – studije demokratije, to mi je malo uplivalo u ovaj zadatak, te sam pominjao i pravednu državu. Toliko sam se prethodnih meseci plašio pisanja, a već posle par rečenica sam video da: a) može da se pročita i b) nema razloga da brinem o pravopisu i nedostatku spellchecka, jer i ovako sve pišem ispravno. Završio sam petnaestak minuta pre zvona za kraj tog modula.

Posle toga smo dobili pauzu od petnaest minuta, otišao sam do kasete u koju sam zaključao lične stvari (da, sve lične stvari morate da ostavite u kaseti, na ispitu ne smete da koristite ni svoju hemijsku), uzeo telefon i slušalice i slušao muziku.

Pošto ne volim da gubim vreme, vratio sam se prvi nazad u salu, i čovek koji radi na šalteru je gopođama koje su nas nadgledale na to rekao: „Vidi ovog, ušao čovek bez poziva“. I to opet na taj „tipično nemački“, snishodljiv način, a sve kao da ja uopšte nisam tu i kao da ne čujem i ne razumem.

Pa ono, majku mu vražiju, za 140 evra treba bre dupe da mi ljubite, a ne samo eto minimalno da pokušate da budete stvarno, neusiljeno ljubazni. Ili bar profesionalnog držanja.

Čitanje je dosta teži deo ispita, sastoji se iz nekoliko zadataka, pitanja su, kao i u ostatku ispita uglavnom iz kategorije „trik pitanje“ – u prevodu: morate dobro, dobro, dobro da čitate sve što piše, šta se traži od vas i da dobro razmislite. Posebno zeznuti su zadaci u kojima treba da povezujete delove teksta s nekim izjavama o tekstu, a da pritom recimo od deset izdvojenih izjava ima i dve ili tri koje su uljezi. Zašto? Zato što na prvo čitanje svaka izjava može da se odnosi na tekst. Dakle – vrlo, vrlo detaljno mora da se čita i povezuje, da se dobro razume bukvalno svaki detalj i da se veoma dobro znaju svi mogući sinonimi. Ima ukupno oko četiri ili pet zadataka, ne sećam se više, ali je mentalno veoma naporno. Prednost u odnosu na Slušanje je međutim to što možete milion puta da pročitate ponovo tekstove i poredite ih sa onim što zadatak traži. E, za vreme tog zadatka primetio sam ovo u uglu ispitnog papira:

 

Objašnjavaju dakle kako se na listu u koji se unose odgovori, odnosno na kojem se markiraju odgovori tako što za svako pitanje imate redni broj i kockice sa a, b, c, d ili koliko slova već ima, pa u datu kockicu markirate X za odgovor (u prevodu, ako pitanje 1 odgovara izjavi c, stavićete X u 1 – C). Kao što vidite, uputstvo je takvo da X ne sme da prelazi ivice kockice ni na koji način. Nisam ih pitao zašto je tako, na par mesta sam zaista samo ovlaš upisao X, prelazio ivice, nisam to shvatio toliko striktno. Inače, za vreme ovog i sledećeg modula ometao nas je zvuk nekakvih građevinskih radova i bušenja u okolini. Potpuno fenomenlano za koncentraciju.

E da, na početku ovog modula, prilazi mi ona gospođa što je sasvim sigurno definitivno odavle, i pita me da li imam kod sebe telefon ili slušalice. Pogledao sam je zblanuto. „Molim!?“, rekao sam. Žena ponovi pitanje. Istim zblanutim tonom joj objasnim da nemam ništa kod sebe i nastavim da radim, ignorišući je dalje, te je otišla. Pitao sam se posle otkud joj da baš meni priđe i pita me to – i setim se: prvo, uradio sam prvi modul 15-20 minuta pre isteka vremena, i drugo, videla me je sa slušalicama na pauzi. Kakva moć zapažanja i zaključivanja s njene strane, zar ne? Platio sam 140€, brzo uradio Pisanje, naravno da varam.

Opet smo imali petnaest minuta pauze i usledeo je apsolutno najgori deo ispita – Slušanje.

Modul Slušanje se sastoji iz tri ili četiri dela. Pusti se neki zvučni zapis – izveštaj o nečemu na radiju, intervju ili tako nešto, i ispitanik mora da beleži da li su izjave u vezi sa zvučnim zapisom na ispitnom papiru tačne ili netačne. Imate nešto malo vremena pre puštanja zvučnog zapisa da pročitate sve izjave, zatim gospođe zvučni zapis puste samo jednom, a vaše je da pažljivo slušate, čitate istovremeno izjave, čekate da naiđe deo snimka koji se odnosi na datu izjavu, i da beležite da li je izjava tačna ili ne. Ne moram sigurno da vam naglašavam da su sve izjave vrlo u fazonu „trik pitanje“ i da u većini pomislite da su izjave i tačne i netačne, zavisno od pristupa. Takođe, od zadatka do zadatka, izjave su duže i komplikovanije. Jedini zadatak u kojem se zvučni zapis sluša dvaput je poslednji – vrlo komplikovan intervju s naučnom tematikom, a izjave koje uz njega idu su sve napisane veoma složenim rečenicama, i za svaki segment ima po tri rečenice, a na vama je da odlučite koja od te tri rečenice je tačna. Problem je u tome što za čitanje tih rečenica pre puštanja zvuka imate podjednako mnogo (ili malo) kao za prethodne zadatke, te i to što su u nekom trenutku u toku intervjua sve te rečenice tačne i izrečene u istom, samo naučnik kaže prvo – primera radi (nije stvarno kako je bilo na ispitu): „Nekad se mislilo da je alkohol štetan, jer su naučnici stotinama godina pogrešno čitali hemijski zapis“ (bukvalno lupam). A onda dve rečenice posle objasni da ipak nisu pogrešno čitali i da neko još komplikovanije objašnjenje. Nakon u tom trenutku skoro četiri sata rada na prethodnim modulima, i uz ne baš savršeno ozvučenje u sali za ispitivanje, mozak vam ne radi i ne možete taj zadatak dobro da uradite. Što naravno i nije poenta.

Poenta je da ne uspete sve odmah, poenta je da platite još.

No, ne dam se ja.

I tako, negde pred kraj tog modula, ona gospoja što nije baš ni naša, ni Nemica, kaže nama kako moramo da obratimo pažnju na to kako unosimo X u kockice, jer ispite ne ocenjuju ljudi, nego se to radi mašinski, te mašina lako može da protumači i tačan odgovor kao pogrešan, ako X prelazi crtice. Bio sam zblanut. Kraj ispitnog dana, a ona nama tek tad saopštava zašto je tačno bitno da se držimo legendice o tome kako se unosi X u kockice. Pritom nigde u predispitnoj literaturi, na sajtu, u uslovima ne piše da se ocenjuje mašinski. Zapravo, u pravilniku piše sasvim suprotno:

Svakome ko je čitao moje komentare posle tog ispitnog dana, ne moram da objašnjavam koliko sam bio besan. Glavni komentar mi je bio i ostao: ja sam došao da testirate koliko dobro znam nemački jezik, ne da li umem da crtam unutar linija!

Sutradan sam došao na modul Govor, dobio dve teme za izbor za zadatak koji ćemo nazvati monolog, i još dve za zadatak koji ćemo nazvati debata, uz moj izbor da li zastupam pro ili contra stav. Dobije se petnaest minuta ili tako nešto da se čovek spremi, i za oba zadatka se dobiju neke tezice koje možete da koristite za pripremu izlaganja. Pogledao sam papire, odabrao teme za oba zadatka, malo razmislio, okrenuo se i rekao da možemo da počnemo. Jedna od ispitivačica – naša (druga je Nemica) – pomalo iziritirano veli kako nenene, imam petnaest minuta da se spremim. Mrsko meni da se raspravljam, a tako želim samo da završim i vratim se na posao, te se samo okrenem nazad ka zidu. Vidi ona da ja ne pišem nikakve teze i ne čitam papire i kaže: „A vi ste spremni za oba zadatka?“ Kažem ja da jesam, i da ima nas koji žurimo nazad na posao (u tom trenutku mi je već pun kurac svega i samo hoću kući). I tako održim ja svoje izlaganje kao da sam došao na neku konferenciju, što opet ne čudi nikoga ko me poznaje – živim od toga što govorim, što umem da govorim na bilo koju temu koja mi se postavi, što ja volim da kažem „kao džuboks“, samo me uključiš na dugme i ja pričam. Beleže one nešto dok ja pričam, pitaju me par pitanja, i idemo dalje, debata. Nemici nije pravo što sam izabrao contra stav, jer očigledno ona lično drži taj stav (da je astrologija glupost, otprilike) i pošto kandidat mora prvi da govori, iako je neobično, izlažem ja prvi moje contra stavove o astrologiji. Nešto se ona tu kao pokušava suprotstaviti u korist astrologije, ali sve to vrlo traljavo, i završi se tako što je ja vrlo jasno ubedim da su moji stavovi tačni.

Napomenem tu i njima da je potpuno bezveze što se gleda da li smo lepo upisali X u kockice, i da nisam došao na ispit iz likovnog, i veli meni ta naša od njih dve kako je to ipak C2 i očekuje se od nas da sve dobro pročitamo. Kažem ja: „Papir vam je veoma nepregledan, a i ono, tek nam je na kraju ispita rečeno zašto je bitno kako crtamo X.“

Nakon toga, sledi čekanje rezultata. Oni sebi uzimaju rok od „najviše deset radnih dana“, odnosno u prevodu – nećeš dobiti rezultate sigurno brže.

U međuvremenu sam bio veoma besan zbog svega, a i zbog činjenice kako na sajtu na mnoga pitanja, u suštini veoma logična pitanja nema nikakvih odgovora. Ako se recimo desi da ste polagali sva četiri modula, te da neki ne položite, piše da dobijete pojedinačne sertifikate za položene module, a nakon položenih ostalih dobijete objedinjeni sertifikat za sva četiri. Međutim, budući da imte pravo da polažete svaki modul koliko god hoćete puta – ukoliko vam se recimo ne dopadne ocena – nigde ne piše kako se novi rezultat reflektuje na sertifikat. Da li dobijete novi objedinjen sertifikat? Da li dobijete samo novi sertifikat za dati modul, pa onda kada negde morate da priložite da imate C2, prilažete svih 595 sertifikata da se vidi da ste postigli posle bolji rezultat? Zvao sam Minhen, centralu Goethe Instituta – nisu umeli da mi kažu. Objasnio sam da neću da zovem ove ovde u Beogradu jer su stravično neljubazni i na bilo kakvo pitanje odgovaraju tonom koji kaže a zašto ti mene dečko smaraš? Dobio sam E-mail adresu neke žene koja je neki glavni koordinator za ispite za ceo svet. Napisao sam joj fin, uljudan mail, postavio nekoliko pitanja, izneo primedbu da modul Slušanje nikako ne bi trebalo da ide na kraju ispitnog dana (što piše i u pravilniku – PO PRAVILU Slušanje ide kao drugi deo ispita)… Nikada nisam dobio nikakav odgovor. Ponovo, Nemci nisu više Nemci.

Jedno od pitanja koje me je mučilo, a na koje nisam dobio odgovor, bilo je i – šta ako sam nezadovoljan brojem poena na nekom od modula, i tražim rezultate na uvid, i ispostavi se da je mašina nešto što sam uradio tačno obeležila kao netačno? Da li se zaista primenjuje sledeći odeljak pravilnika?

A § 6.3 kaže sledeće:

Dakle, ako oni pogreše, i vi se žalite, ispit se poništava.

Pa ono, jebem ja vama mater. U prevodu – nemojte slučajno da se žalite, mi vam uzmemo 140€, mi vas maltretiramo, vi uradite kako treba, mi pogrešimo, mi priznamo grešku i poništimo vam ispit.

Dve nedelje nerviranja posle, stigli su rezultati:

Za Govor zaista nisam bio iznenađen, za čitanje malo jesam, mada ponovo – možete sve da čitate i razmišljate koliko god puta stignete u zadatom roku, jer su svi tekstovi sve vreme pred vama, za pisanje sam bio zapanjen, jer rekoh, toga sam se najviše plašio, a za slušanje sam se samo molio da bude više od 70 poena (60 je za prolaz), tako da sam rezultatom 82/100 bio presrećan.

Prvobitno sam mislio neću ni da tražim ispit na uvid, jer što bih, ovo je super, ali me kopkalo na šta sam izgubio poene u pisanju. Tako da sam zakazao uvid u ispit zajedno sa podizanjem sertifikata.

Primila me je ona naša gospođa koja mi je bila ispitivač na Govoru. I pokazuje ona meni tako Slušanje (i to samo broj pitanja i da li je tačno ili ne) i ništa meni tu nije jasno tako na brzaka, a i ne zanima me stvarno, de ti da mi dođemo do pisanja.

I krene ona kako je sve to super i skoro savršeno, ali eto napisao sam kao pozdrav u E-Mail „Hallo an alle in der Redaktion“ (Pozdrav svima u redakciji) i kako joj se to ne dopada, kako je bolje „Hallo an alle“ (Pozdrav svima) i slično. Ja je gledam bledo, kažem kako mi je Poštovane dame i gospodo previše uštogljeno za takav dopis, a kako mi je to Ćao svima previše opušteno. Pa pobogu, pišem redakciji, pozdravljam sve u redakciji… onda mi je navela nekoliko pravopisnih grešaka, sitnih, za koje mi nije skinula poene, pa onda kaže druga ispitivačica je nešto napisala za moj vokabular (ne sećam se više šta tačno), ali kao da to ne smeta, pa eto na tom i tom mestu sam stavio konjunktiv (koji se inače koristi za indirektni govor), što je malo previše uštogljeno („Ali ja tako govorim! Čuli ste to u modulu Govor!“), i kao šta uopšte znači pravedna država, to je malo bezveze (nisam hteo da joj objašnjavam koncept socijalne demokratije). I tako ona meni svašta ispriča, a ne kaže mi uopšte jasno na šta sam tačno izgubio ta četiri poena. Kao eto ništa konkretno. Kažem ja: „Dakle bilo je bukvalno kako se ispitivačici dopao ili nije dopao moj stil pisanja tog jutra kada je ocenjivala?“ Samo se kiselo nasmešila.

A onda sam saznao celu poentu njihovih ispita i u čemu je njihov problem s ljudima poput mene, koji dođu sa veoma dobrim predznanjem jezika: kaže ona meni kako su moji rezultati zapravo fenomenalni za nekog ko se spremao sam, bez profesora ili njihovog pripremnog kursa. Kažem ja kako je meni glupo da idem na kurs jezika na kojem svakodnevno satima govorim, na koji (dobro ste pročitali, na koji, ne sa kojeg) prevodim, na kojem sam godinama pohađao školu… Kad veli ona nenene, ne kurs jezika, nego pripremni kurs za ovaj ispit. To traje tri dana, i samo se rade moduli ispita, da budete potpno spremni na ovaj način ispitivanja. Dakle – platite 100€ da vas spremimo na način polaganja. Pa jebem vam mater x2. Cela poenta je dakle da im ostavite što više para možete. I da naučite način polaganja ispita, a ne da se vidi da zapravo zaista dubinski razumete jezik. Ljudi poput mene, koji mogu da izađu i polažu i polože C2 bez takoreći ikakvih priprema, i još postavljaju nezgodna pitanja, tu su ogroman trn u oku.

Tako da, ako ste uspeli da dođete do kraja ovog izlaganja, čestitam vam i velim još jednom jebem ja njima mater x3. A ukoliko ne morate da polažete kod njih nešto, ukoliko vam nije o glavu i neophodno za bilo šta u životu, ne činite to sebi, iako jeste lepo imati potvrdu.